Bliži se Vidovadan i skupovi advokata u Kruševcu.  27. put Advokatska komora Srbije organizuje svečanu akademiju na kojoj se tradicionalno dele priznanja najzaslužnijim advokatima. Ove godine prvi put ću tom skupu prisustvovati i ja. Ranije me nisu zanimala naša okupljanja. Nisam odlazio na skupštine, seminare, manifestacije, proslave, a i što bih kada ništa od mene nije zavisilo. O tome sam tada imao stav kao i većina mladih (mada zvanično od skoro više ne spadam u tu grupu) advokata iz moje generacije. Logika da neko drugi treba da nam uređuje advokaturu – našu kuću, kod mene je tada bila preovlađujuća. Vodio sam se tom čuvenom linijom manjeg otpora i lagano, ali sigurno išao ka letargiji boreći se sa sumornom svakodnevnicom.

Sve se promenilo prošle jeseni, negde početkom septembra. Kao i sve kolege tada pratio sam vesti oko uvođenja Javih beležnika u naš pravni sistem, shvativši odmah da je mojoj kući oduzet deo njenog temelja , deo poslova koje smo vekovima radili. Usledili su najpre bes, zatim očaj. Očaj zbog nemoći da išta učinim. Ponovo je zavladala letargija, postalo mi je sve jedno.

Iz takvog stanja depresije trgao me je jedan mejl. Mejl koji je lako mogao da završi u spam folderu mog računara. Radilo se naime o sistemskoj poruci jedne društvene mreže poznate kao «Twitter» u kome me «user» @igard55 inače kolega Dragoljub Đorđević poziva da otvorim nalog. Znate sigurno na šta mislim. Stizalo vam je milion takvih poruka. Ja sam do tada bio protivnik društvenih mreža, a i nisu me nešto naročito interesovale.  Valjda zbog toga što je poziv bio od predsednika Advokatske komore lično klinuo sam na «accept».  I onda je sve počelo!

13. septembar prošle godine, pamtim kao dan kada sam prvi put u životu prisutvovao nekom okupljanju advokata. Radilo se o sada već istorijskoj konferenciji , na kojoj je doneta odluka da advokati Srbije stupe u protest sa obustavom rada.  Slušao sam vatrene govore mnogih kolega koje do tada nisam poznavao.  Izašao sam iz sale Doma sindkata u Beogradu oduševljen prepun pozitivnih emocija. Depresija je nestala. Počela je borba advokata. 

Svi smo mi bar jednom u životu bili na raskršću, kada je trebalo doneti odluku u kom pravcu će se dalje kretati naš život. Da li ćemo sve prepustiti slučaju? Da li će drugi voditi naše bitke? Čvrsto sam tog dana svemu tome rekao ne. Upotrebiću sva svoja znanja i veštine da ovu bitku u koju smo tada jednoglasno odlučili da uđemo dobijemo.  I više nisam ništa čekao.

Uvidevši da smo sa protestom počeli blago i neorganizovano, da u medijima ima samo šturih informacija o tome da je 8500 advokata Srbije obustavilo rad, rešio sam da stupim u kontakt sa svim advokatima za koje sam znao da se od prvog dana nalaze u prvim borbenim redovima i ponudim svoju pomoć. Kao da je juče bilo, pamtim moj predlog koji sam preko direkte poruke društvene mreže «Twitter» poslao predsedniku naše komore Dragoljubu Đorđeviću da je nužno imati verziju bloga protestadvokata.org i na engleskom jeziku. Nakon samo par minuta stigao je odgovor, koji vam dragi moji čitaoci sada prenosim u izvornom obliku: Ajde! Sutra te čekam u komori. Vodićeš "Engleski" blog. Sam imenuješ tim . Ovo ti je nalog! Ne pitam te da li možeš. Sutra oko 10! To je bila ta moja prekretnica, moja šansa da upotrebim sva svoja stečena znanja i veštine za dobrobit našeg doma, jer advokatura jeste naš dom. Drugi nemamo. 

Krenulo je! Formirao sam grupu koleginica i kolega za rad na engleskom blogu i počeli smo da prevodimo i postavljamo članke. Međutim, kako se trajanjem protesta drastično uvećao obim posla na srpskom delu bloga ponudio sam pomoć našem savetniku za medije Ivanu Miloševiću da i ja učestvujem u njegovom uređivanju. To je bilo prihvaćeno. Radili smo bukvalno po 18 sati svakog dana, bez vikenda, pauze. Radili smo od kuće, kancelarije, iz komore, restorana, kafića, autobusa, parka, dečije igraonice i sa raznih neverovatnih mesta. Gde god bi se zatekli odatle smo preko mobilnih telefona objavljivali tekstove i komentare, jer nije se smelo kasniti. Blog nije smeo da utihne. On je bio naš najbolji kanal komunikacije, a znamo da danas bez valjane komunikacije nema uspeha. Radili smo na proslavama, slavama, rođendanima. Radili smo i umorni  i bolesni.

Tih dana nastali su moji najpoznatiji članci: «Optuženi», «Novo jutro», «Sveti Nikola», «Pravo i pravda»,  zatim pesme: «Luter i Avokado», «Biti advokat», «Prođi pored nas» i završna oda advokatima «Advokaturo raduj se» čijim poslednjim stihom se završava kratak film o našem protestu koji sam nakon njegovog završetka napravio. Taj film emitovan je na svim skupovima advokata u Srbiji, ali i van nje. 

I tako sam ja dragi moji iz potpune anonimnosti izrastao u advokata za koga , sada već slobodno mogu reći, malo ko iz naše branše nije čuo. Ovaj moj tekst ujedno je i moja poruka mladima bez obzira iz koje su profesije, da u Srbiji ipak nije nemoguće svojim radom i znanjem ostvariti profesionalni i lični uspeh.  Teško je,  ali se isplati. «Upotrebite svu svoju snagu u službi ambicje!», davno je rekao velikan advokature Veljko Guberina. Ta misao neka vas vodi kroz ceo život. Ne dozvolte onim lošima da preotmu ono što je vaše, a vaše je zato što ste bolji od njih!  

Svaki moj tekst završavam onako kako sam počeo. A počeo sam pominjući Vidovdan. Dan kada će se u Kruševcu deliti neka priznanja najzaslužnijim advokatima.  

Kažu mi kolege: šuška se? E pa dragi moji:  Baš se glasno šuška!

Adv. Aleksandar N. Đorđević 

← Prethodni blog   /   Naredni blog →