U pasažu moje zgrade sretoh danas komšiju. Lekar, stariji čovek godinama već ima svoju privatnu ordinaciju. Nekako se kroz razgovor dotakosmo teme naše obustave rada. Znate ja ne podržavam Vaš štrajk, reče komšija, ja taman otvorih usta da mu odgovorim, ali on nastavlja: nije to u redu, mora da se obezbedi neki minimum rada, znate zamislite da lekari štrajkuju pa neće nikoga da leče, vi ne smete dopustiti da se kriminalci puštaju na slobodu, bar eto to da radite, ovako nije korektno da zbog Vas ubice šetaju slobodne. Nisam izdražao, a trebalo je, sad mi je krivo, jer nikad ne prekidam nekoga u razgovoru naročito starijeg od sebe, ali eto izgleda da su i moji inače čelični nervi pomalo popustili pa odgovorih: Vi ste polagali Hipokratovu zakletvu komšija? Da li se sećate kako ona glasi? Poče on deklamovati: U času kada stupam među članove lekarske profesije svečano obećavam ….. Dobro, prekidoh ga ponovo, a u šta se vi kao lekari kunete? Kako mislite komšija, u šta se kunemo? Ko je objekt Vaše zaštite, upitah i umesto njega odgovorih: Čovek, jel tako. On potvrdno klimnu glavom. E vidite mi smo polagali sledeću zakletvu: Zaklinjem se da ću dužnost advokata obavljati savesno, da ću se u svom radu pridržavati Ustava, zakona i tu stadoh. Vi komšija lečita čoveka, ako je čovek povređen vi ste dužni da mu pružite pomoć, a naš pacijent to su Vam Ustav i zakoni, kada su oni povređeni mi moramo stati u njihovu odbranu, jer manje je zlo od tih kriminalaca na slobodi o kojima pričate od zla da Vlast ostaje gluva za jedini korektiv njihove apsolutne moći, jer bez tog akta u čiju smo odbranu stali ne bi bilo ni advokata ni doktora, vi biste morali najpre lečiti samo one za koje vam je to naređeno, a ne one kojima je vaša pomoć potrebnija, a i ako biste ipak i tad postupili prema zakletvi koju ste dali, ne bi bilo nas advokata da vas branimo od gneva onih čiju ste naredbu prekršili.

On zaćuta, ćutim i ja. Osetih se ponosinim što sam uspešno odbranio opravdanost našeg protesta i ubedio komšiju, lekara, intelektualca da stvari počne da posmatra na drugi način.

Nije prošla ni sekunda, kada se moj ponos pretovori u gnev i ogorčenost, jer on me na posletku upita: Komšija, a što ste vi protiv fiskalnih kasa?

Nemoćan i iscrpljen, pružih mu ruku. Komšija o tome ćemo drugi put sad žurim. Doviđenja. Doviđenja komšija.

adv. Aleksandar N. Đorđević

← Prethodni blog   /   Naredni blog →