Izdržavanje u vremenima velikih ekonomskih kriza postaje osnovni, a nekima jedini izvor prihoda. Roditelji izdržavaju decu, čak i kada za to ne postoje zakonski uslovi, deca pomažu roditelje, jer ne mogu od malih penzija da prežive. Supružnici se međusobno izdržavaju i pomažu,a zabeleženi su i slučajevi izdržavanja bivšeg supružnika nakon razvoda braka.

Nemogućnost da se kroz regularno zaposlenje ostvaruju prihodi koji bi bili dovoljni za sve češće korišćen termin “normalan život” dovelo je do toga da je ovo krivično delo postalo možda čak i najrasprostranjenije. Tamna brojka kriminaliteta, koja podrazumeva broj izvršenih, a nikad otkrivenih dela ovde je izuzetno visoka, ali je sve češći broj onih slučajeva koji svoj epilog dobijaju na sudu. I tu se odmah na početku postavlja pitanje zašto je ovo stvar krivičnopravne materije? Zar nisu dovoljni mehanizmi građanskopravne zaštite da bi se obaveza zakonskog izdržavanja naplatila? Ispostavilo se da nisu. 

Zakonsko izdržavanje je privilegovano potraživanje. Ono nikad ne zastareva, ima prioritet u odnosu na naplatu drugih potraživanja, sudski postupci su naročito hitni, a  stranke su oslobođene plaćanja sudskih taksi. Advokatska tarifa je u tim sporovima minimalna. Analizom zakonskih odredbi moglo bi se zaključiti da je zakonodavac obezbedio sve što je neophodno da utvrđenje i naplata zakonskog izdržavanja protiče bez problema. Međutim u praksi se ovo pokazalo nedovoljnim. Bez obzira na brzinu suda u utvrđivanju ove obaveze, najveći problem dolazi kod pokušaja prinudne naplate, koja se redovno javlja u onim situacijama kada lice koje treba da daje izdržavanje dobrovoljno ne ispunjava svoje obaveze. Takve situaciju su nažalost česte.  Ako obveznik izdržavanja, a to je najčešće jedan od roditelja sa kojim dete ne živi, nema imovine iz koje bi se potraživanje moglo naplatiti, ako je nezaposlen ili što je češće radi ali bez prijave i zaradu prima u gotovini prinudna naplata ovog potraživanja postaje praktično nemoguća. 

Upravo zbog takvih situacija došlo je do jednog novog fenomena u našem pravnom sistemu. Krivično pravo postalo je primarna i jedina zaštita za poverioce zakonskog izdržavanja. Oni se obraćaju organima krivičnopravne zaštite u nadi da će tako naplatiti svoja potraživanja. Ovo je toliko postalo rasprostranjeno da većina čak i ne pokuša da građanskopravnim putem naplati zakonsko izdržavanje već odmah inicira pokretanje krivičnog postupka. Time je, kao što se to desilo kod krivičnog dela nasilje u porodici o čemu smo pisali, krivično pravo, umesto da bude sekundarna zašitita samo izuzetno i u onim slučajevima kada primarna građanskopravna ne uspe, postalo glavno oružje poverilaca izdržavanja u naplati njihovih potraživanja. 

Krivično delo nedavanje izdržavanja spada u krivična dela protiv braka i porodice. Definisano je  kao radnja nečininjena. Učinilac je onaj ko ne daje izdržavanje, a obaveza izdržavanja mora biti utvrđena izvršnom sudskom odlukom ili sudskim poravnanjem. Nedavanje izdržavanja mora biti takvo da je suprotno načinu i rokovima koji su određeni u sudskoj odluci ili sudskom poravnanju u kome je obaveza izdržavanja pravnosnažno i izvršno utvrđena. Ošetećeni ovim krivičnim delom je lice koje po zakonu ima pravo na izdržavanje. Najčešće su to deca, ali ne i uvek. Porodičnim zakonom propisano koja lica i pod kojim uslovima imaju pravo na zakonsko izdržavanje tako da oštećeni pored dece mogu biti i roditelji, supružnik i dr.  

Ovo krivično delo ima osnovni i teži oblik koga definiše tzv. kvalifikatorna okolnost, a ona postoji u slučaju da je zbog nedavanja izdržavanja oštećeni pretrpeo teške posledice. Postoji i tzv. izvinjavajuća okolnost kada će se učinilac osloboditi od kazne bez obzira što postoje svi elementi dela. Neće se kazniti učinilac koji nije davao iz opravdanih razloga. U oba slučaja imamo po jedan pravni standard: Teške posledice i opravdan razlog. Sudska praksa je oba standarda manje više konkretizovala, ali se time nećemo ovde baviti. Zaprećena kazna za osnovni oblik je novčana ili zatvor do 2 godine. Do novele Krivičnog zakonika iz 2009. godine zaprećena kazna za osnovni oblik ovog dela iznosila je godinu dana. Ova situacija može u praksi sudovima napraviti problem kada je period izvršenja ovog krivičnog dela ma kako da ono bude teoretski shvaćeno (o čemu će biti reči kasnije), jer bi se sa pravom moglo postaviti pitanje koji zakon treba primeniti na krivično delo učinjeno (započeto) 2008. godine koje traje do danas ili koje se u produženom trajanju izvršava do danas? Mišljenja smo da bi u toj situaciji bilo potrebno primeniti Krivični zakon pre novele iz 2009. godine, jer je on blaži za učinioca imajući u vidu manju zaprećenu kaznu zatvora.  

Zakonom je propisana i mogućnost da sud naloži učiniocu ovog krivičnog dela da izmiri dospele obaveze i da u budućnosti uredno izmiruje izdržavanje, ali samo u slučaju ako mu kao sankciju izrekne uslovnu osudu. Upravo ova mogućnost suda dovela je do toga da suđenje pred krivičnim sudom počinje da liči na građansku parnicu pa se skoro redovno u praksi utvrđuju iznosi obaveza izdržavanja i nalaže okrivljenom isplata uz izricanje uslovne osude koja je takođe postala glavna sankcija za učinioce ovog dela. Time je sud umesto da se samo bavi elementima krivičnog dela i krivice okrivljenog što bi kao krivični sud trebalo da čini, počeo mnogo više da se bavi izračunavanjem obaveza, koliko je plaćeno, a koliko nije, izvođenjem dokaza ekonomsko-finansijskim veštačenjem, čitanjem uplatnica, priznanica, poštanskih uputnica, sabiranjem i oduzimanjem i dr.  To je dovelo do bespotrenog odugovlačenja ovih postupaka pa su mnogi zavšeni nastupanjem apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja. Da stvar bude još gora sudovi i tužilaštva su počeli kod ovog krivičnog dela da primenjuju tzv. parcijalnu zastarelost dela računajući nastupanje apsolutne zastarelosti krivičnog gonjenja po mesecima (kao da se radi o građanskopravnoj obavezi) uprkos činjenici da se teorija ovde složila  o tome da se uvek radi o jednom krivičnom delu u određenom vremenskom periodu, bez obzira da li se ono shvatilo kao trajno ili kao produženo. 

Pomenuli smo već da u  krivičnopravnoj teoriji postoje dva različita shvatanja ovog krivičnog dela koje se najčešće ostvaruje kroz određeni vremenski period od po nekoliko meseci, a ponekad i nekoliko godina. Prvo shvatanje je da se radi o trajnom krivičnom delu u kome radnja izvršenja započinje propuštanjem plaćanje o prve dospele obaveze izdržavanja i traje sve dok se izdravanje ne daje. Drugo shvatanje je da se svakog meseca kada se propusti plaćanje ove obaveze ostavaruje ovo krivično delo.U najčešćoj situaciji u praksi, a to je kada je optužnim aktom obuhvaćeno vremenski period od nekoliko meseci ili godina, po ovoj teoriji radi se u stvari o jednom krivično delu u produženom trajanju. Bliži smo da prihvatimo drugu teoriju, a taj stav je u novijoj praksi zauzeo i Vrhovni kasacioni sud. Ipak i dalje kod pojedinih prvostepenih sudova i tužilaštava preovlađuje prva teorija. Koja god teorija da se prihvati bitno je napomenuti da delo postoji samim propuštanjem roka za isplatu zakonskog izdržavanja koji je utvrđen u sudskoj presudi ili poravnanju. Delo postoji i kad je plaćeno u roku, ali manje nego što iznosi obaveza. Dakle, za ostvarivanje obeležja ovog krivičnog dela bitno je samo da li je obveznik izdržavanja postupio u svemu u skladu sa presudom suda ili sudskim poravnanjem kojim je obaveza utvrđena. 

Nije cilj ovog bloga detaljna analiza elemenata ovog krivičnog dela. Cilj nam je da ukažemo na činjenicu da je po našem mišljenu loše rešenje da se krivičnopravni sudovi bave nečim što je stvar građanskopravne zaštite. Ne može se baš sve prebacivati na teren krivičnog prava, već je potrebno da država pronađe druge načine i druga rešenja za problem sve većeg izbegavanja obaveza zakonskog izdržavanja. Krivičnopravna zaštita treba da bude sekundarna i da dolazi u obzir samo u onim situacijama kada je neophodno da se učinilac zabranjenog dela kazni, a ne da se kroz krivično pravo naplaćuju potraživanja i ostvaruju neki drugi imovinskopravni ciljevi. Takvu situaciju imamo u praksi kod ovog krivičnog dela. Prvo Javni tužilac kroz institut odlaganja krivičnog gonjenja koji skoro uvek kod ovog dela pokušava da primeni nalaže licu koje izbegava davanje izdržavanja da u određenom roku obaveze izmiri. Ako to ne uspe pokreće krivični postupak pa se onda na sudu, opet u cilju naplate potraživanja, a ne kažnjavanja okrivljenog izvode dokazi o visini potraživanja što sve kako je rečeno nepotreno odugovlači krivični postupak. Cilj krivičnopravne zašitite je izricanje sankcije izvršiocu krivičnog dela. Njegov cilj ne sme da postane ostvarivanje građanskopravnih prava, jer u tom slučaju se sa pravom može postaviti pitanje kakva je svrha postojanja parničnih sudova. 

Krivični sud kod krivičnog dela nedavanje izdržavanja treba i mora samo da se bavi krivičnim pravom, te da ukoliko elementi krivičnog dela postoje izrekne okrivljenom sankciju. To je njegova osnovna uloga, a za sve ostalo postoji građanskopravna zašita za koju država mora da stvori uslove kako bi ona bila efikasnija.  Ipak, kako se za sada čini nemogućim da institucije sistema zažive u svom punom obliku prelazno rešenje treba tražiti u tome da ta sankcija koju učiniocu ovog krivičnog dela izrekne krivični sud bude adekvatna težini ovog dela, a ne da sudovi redovno, nekad i više puta istom učiniocu, izriču uslovne osude uz nalaganje ispunjenja obaveze izdržavanja. 

Kada bi sud češće za ovo krivično delo izricao kaznu zatvora, a samo izuzetno uslovnu osudu verujemo da bi vrlo brzo došlo do smanjenja broja učinilaca ovog dela. Još kada bi se izmenama Zakona o izvršenju krivičnih sankcija propisalo da se osuđeni za krivično delo nedavanje izdražavanja može osloboditi od obaveze izdržavanja kazne ukoliko isplati sve iznose dospelog izdržavanja do dana kada je upućen na izdržavanje kazne privremeno bi problemi poverilaca izdržavanja u naplati njihovog potraživanja od nesavesnih srodnika bili rešeni. Kažemo privremeno, jer trajno rešenje za ovaj problem treba tražiti u jačanju institucija sistema i građanskopravnoj zaštiti kako bismo dobili jednu efiksanu i pravičnu zaštitu najosetljivijeg dela ljudi, koje nisu jedine, ali su svakako najbrojnije žrtve ovog krvičnog dela. Radi se naravno o deci. 

Autor: advokat Aleksandar N. Đorđević 

← Prethodni blog   /   Naredni blog →