Stupanjem na snagu Zakonika o krivičnom postupku iz 2011. godine došlo je do uvođenja brojnih novih instituta u naše krivično procesno pravo tipičnih za anglosaksonske pravne sisteme. Jedan od tih instituta je napuštanje do tada dominantnog načela krivičnog postupka "Načela materijalne istine”,  u korist načela formalne istine, a sve u cilju bržeg i efikasnijeg suđenja.  Članom 15 st. 3  ZKP-a koji nosi naslov dokazivanje propisano je da sud izvodi dokaze na predlog stranaka.

Ovime je u naš krivični postupak uvedeno pravilo da će se u postupku izvesti samo oni dokazi koje stranke budu predložile, iz čega proizilazi da će sud prilikom utvrđivanja istine imati na raspolaganju isključivo činjeničku građu koju su mu stranke u toku postupka prezentovale. Ta istina naziva se formalna istina. 

Dakle odredbama novog ZKP-a sud više nije dužan da istražuje materijalnu (punu, potpunu) istinu već izvodi samo one dokaze koje su stranke predložile i samo izuzetno ima ovlašćenja da dokaze pribavlja službenim putem ako oceni da su izvedeni dokazi protivrečni ili nejasni i da je to neophodno da bi se predmet dokazivanja svestrano raspravio. Ovde je bitno napomenuti da se ovaj izuzetak odnosi samo na dokaze koji se odnose na predmet dokazivanja. Dakle sud nema ovlašćenja da samoinicijativno , a u svrhu istraživanja pune – materijalne istine odredi drugi predmet dokazivanja , ako tako nešto nisu stranke predložile.  Kad se na to doda i odredba člana 88 ZKP koja govori o priznanju okrivljenog i uslovnoj dužnosti organa postupka da prikuplja i druge dokaze samo ako postoji osnovana sumnja (isti stepen sumnje koje je po ranijem ZKP-u bilo neophodan za optuženje) u istinitost priznanja ili je priznanje nepotpuno, protivrečno ili nejasno i ako je u suprotnosti sa drugim dokazima, jasno proizilazi koliko je veliko odstupanje novim zakonikom učinjeno u odnosu na ranija rešenja. Isto pravilo važi i za priznanje okrivljenog na glavnom pretresu. Dakle pravilo da priznanje okrivljenog mora biti potrkrepljeno drugim dokazima više ne važi, već je dovoljno samo da je okrivljeni priznao izvršenje krivičnog dela i da to priznanje ispunjava uslove iz člana 88 ZKPa.

Svedoci smo da se ovo pravilo u praksi svelo na to da veoma često dolazi do neformalnog dogovora stranaka mimo instituta sporazuma o priznanju krivičnog dela, kada okrivljeni na samom glavnom pretresu prizna izvršenje krivičnog dela, a tužilac predloži dogovorenu krivičnu sankciju. Sud ovake “dilove” uvažava i odmah presuđuje. U skraćenom postupku koji sada obuhvata mnoga čak i teška krivična dela (pomerena je granica sa do 5 na do 8 godina zatvora) u ovim situacijama dolazi i do odricanja od prava na žalbu te presuda postaje odmah pravnosnažna. 

Ovakva pravila odredaba ZKP-a mogu dovesti do toga de će se u praksi dešavati da okrivljeni bude osuđen za dela koja nije učinio , jer će prihvatiti ponuđenu sankciju od tužioca, a iz straha od veće kazne ili želje da što pre reši svoj postupak, naročito u situaciji kada mu se stavlja na teret izvršenje više krivičnih dela, a samo neka od tih je on zaista izvršio (čest slučaj kod krivičnih dela protiv imovine). Ove situacije će se javljati kada okrivljeni ne može iz finasijskih razloga da sebi obezbedi adekvatnu odbranu, a ne zaboravimo da sada istragu vode stranke, o svom trošku. U istrazi se prikupljaju dokazi. Iza tužioca stoji država i neograničene mogućnosti da do za njih potrebnih dokaza dođe, dok iza okrivljenog u najboljem slučaju stoji samo branilac koji pak ukoliko za odbarnu nema adekvatan budžet ne može sam biti ravnopravan u prikupljanju potrebnih dokaza javnom tužilaštvu. Kad na to dodamo i to da su prava branioca u prikupljanju dokaza u istrazi bitno sužena jasno je koliko je odredbama novog ZKP-a ustanovljenja neravnoteža umesto jednakosti optužbe i odbrane. 

Sve ovo je naravno urađeno sa jednim ciljem , rekao bih načelom koje u poslednje vreme preti da se pretvori u dogmu. Taj cilj je efikasnost postupka. S tim u vezi uvedena eventualna maksima i napuštanje instituta materijalne istine dovodi zaista do toga da se krivični postupci sada brže odvijaju, ali po koju cenu? Cena koja smo zbog toga platili jeste manjak u kvalitetu sudskih odluka i delimično napuštanje osnovnog načela krivičnog postupka, koje je čak proklamovano prvim članom ZKP-a i koje glasi: Ovaj zakonik utvrđuje pravila čiji je cilj da niko nevin ne bude osuđen.

Zbog toga je sada velika odgovornost na nama – braniocima da i u ovakvim uslovima za naše klijente ličnim zalaganjem, umešnošću i snalažljivošću obezbedimo najpovoljniju odluku.  Siguran sam da ćemo u ovoj novoj misiji koju nam je postavio zakonodavac opet na kraju izaći kao pobednici, kao što smo to do sad bezbroj puta pokazali i dokazali. 

adv. Aleksandar N. Đorđević 

← Prethodni blog   /   Naredni blog →