Pitanje da li advokat u pravnom sistemu jedne države pruža pravnu pomoć ili se kod njega dolazi po uslugu, aktuelizovano je naročito nakon objavljenih nacrta akcionih planova za poglavlje 23. U istim nacrtima se između ostalog navodi da je potrebno eliminisati cenovnik advokatskih usluga, kako bi se omogućila tržišna konkurencija za pružanje pravnih usluga.

Međutim, tržišna konkurencija jeste ono što mora da odlikuje uslugu, a ono što je ovde važno, jeste pitanje šta advokatura suštinski štiti, odnosno da li ona prvenstveno učestvuje u ekonomiji ili je njena uloga, kako to definiše Kodeks profesionalne etike ovog trusta, da advokat u društvu zasnovanom na vladavini prava ima visoki stepen profesionalne odgovornosti, kao i da ista proističe iz obaveze da advokat svoja znanja i sposobnosti podjednako posveti klijentima i interesima zakonitosti i pravde. Dakle, advokat je učesnik u pravnom sistemu države.

Davalac usluge je, sa druge strane serviser koji mora da ulaže u sopstveni marketing, jer se suočava sa konkurencijom i učestvuje u ekonomiji države.

Prema Kodeksu profesionalne etike, advokat ne sme javno da hvali svoje znanje i sposobnosti niti da se reklamira. Kršenje ove zabrane ogleda se naročito u tome ako advokat ističe, deli ili u javnim medijima, u elektronskom predstavljanju i u drugim publikacijama objavljuje saopštenja kojima nudi svoje usluge, ili kada dozvoljava da takve ponude budu unete u oglase i reklamni materijal drugih pravnih ili fizičkih lica, kao i kada organizuje ili koristi usluge posrednika, agenata ili trećih lica koji ga reklamiraju, a naročito kada u tu svrhu dogovara upućivanje klijenata sa licima u pritvoru ili zatvoru i licima zaposlenim u policiji, sudu, tužilaštvu, upravi i drugim organima vlasti te kada daje drugome svoje posetnice ili blanko punomoćja radi dalje raspodele potencijalnim klijentima i kada označava kancelariju, njen štampani materijal i druga obeležja (tabla, pečat, memorandum, posetnice) na preterano upadljiv i neodmeren način i kada daje pravne savete u javnim glasilima, na javnim skupovima, ili izvan kancelarije pred nepoznatim osobama i kada traži da bude uvršten u imenike, adresare, kataloge, vodiče i slične priručnike kao izuzetni advokat ili u okviru grupe izuzetnih advokata ili kada na senzacionalistički ili samohvalisav način predstavlja u javnosti svoje predmete, sposobnosti i uspehe. (član 17 Kodeksa profesionalne etike advokata („Sl. glasnik RS“, br. 27/2012))

U skladu sa napred navedenim, postavlja se pitanje kako bi jedan advokat mogao da se uključi u tržišnu utakmicu, ako je veran etičkim pravilima.

Takođe, postavlja se i vrlo važno pitanje, koga sve pisac pominjanih akcionih planova, vidi kao davaoca pravne, kako je navedeno usluge. Naime, Ustav propisuje da pravnu pomoć pruža advokatura pre svega zbog svoje nezavisnosti. Advokatura se u današnjem društvu suočava sa konkurencijom mnoštva nevladinih udruženja koja su sva finansirana iz određenog izvora, a to čak i kada ne bismo ulazili u nivo stručnosti, svakako dovodi u pitanje nezavisnost pružaoca ovih, neretko i besplatnih usluga. Usluga za koje niko ne garantuje.

Naime, kada je u pitanju odnos prema klijentu, advokat treba da sa primerenom pažnjom i sa razumevanjem za nedoumice, strahove ili ustručavanja klijenta, sasluša njegov problem i usmeri ga na kazivanje o činjenicama koje su od značaja za pružanje pravne pomoći, a prilikom prihvatanja zastupanja advokat će klijentu ukazati da je pretpostavka uspešnog zastupanja iskrenost klijenta i da je potrebno da mu ovaj iznese sve činjenice i dokaze i otkrije svoje stvarne pobude i ciljeve; da je poverljivost iznesenih podataka zaštićena obavezom čuvanja advokatske tajne i pod kojim uslovima tajna može biti otkrivena; na svoju ocenu činjenične i pravne prirode predmeta; na vrstu i osnovne osobine postupka koji će biti primenjen; na način obračuna i naplate, i na približan ili, kada je to moguće, tačan iznos naknade; na obavezu da evidenciju o novcu, hartijama od vrednosti ili drugim imovinskim vrednostima koje mu klijent poveri, kada je to zakonom propisano prikaže na zahtev nadležnog organa javne vlasti. (član 24 Kodeksa profesionalne etike advokata („Sl. glasnik RS“, br. 27/2012)) Da li iz navedenog proizilazi da će advokat klijentu isporučiti uslugu ili je smisao zakona o advokaturi koji u stvari razrađuje ustavnu normu, da je advokatura služba čijim postojanjem država garantuje zaštitu ljudskog prava na pravnu pomoć ?

Ustav Republike Srbije u okviru poglavlja o ljudskim pravima i slobodama, svakome jemči pravo na pravnu pomoć, pod uslovima određenim zakonom, a pravnu pomoć prema Ustavu, pružaju advokatura, kao samostalna i nezavisna služba, i službe pravne pomoći koje se osnivaju u jedinicama lokalne samouprave, u skladu sa zakonom.

(član 67 Ustava Republike Srbije („Sl. glasnik RS“, br. 98/2006))

I zaista, prema Zakonu o advokaturi, advokatura je nezavisna i samostalna služba pružanja pravne pomoći u ime i za račun domaćeg ili stranog fizičkog ili pravnog lica, na osnovu kojih se ostvaruju prava ili štite slobode i drugi interesi.

Prema istom zakonu, advokat je dužan da se stvarno i stalno bavi advokaturom; da pravnu pomoć pruža stručno i savesno, u skladu sa zakonom, statutom advokatske komore i kodeksom; da čuva advokatsku tajnu i da u profesionalnom radu i u privatnom životu koji je dostupan javnosti čuva ugled advokature. (član 15 Zakona o advokaturi („Sl. glasnik RS“, br. 31/2011))

Takođe, zakon propisuje kada je advokat obavezan da prihvati pružanje pravne pomoći, kao i u kojim slučajevima je dužan da je odbije (član 19 Zakona o advokaturi („Sl. glasnik RS“, br. 31/2011) te da advokat ima pravo na nagradu i naknadu troškova za svoj rad.

Mogli bi možda jednostavnijim jezikom da kažemo, ako građanin ima određeno pravo, nije logično da mu advokat pruža uslugu, već mu može samo pružiti pravnu pomoć da to pravo i ostvari. Određena prava već pripadaju građanima, samo je vrlo često potrebna stručna pomoć da se do istog dođe. Ako građanin ima pravo na odbranu ili zastupanje pred sudom, advokat nije tu da mu pruži uslugu zastupanja, već da mu pruži pravnu pomoć koja već zbog svoje složenosti i svih prethodno navedenih dužnosti advokata, ima sasvim drugu dimenziju u odnosu na usluge.

Iz svega navedenog nedvosmisleno proizilazi da advokat ne vrši uslugu, već svome klijentu pruža pravnu pomoć radi ostvarenja njegovih prava u skladu sa svojom profesionalnom i moralnom dužnošću, zasnovanom na etičkom kodeksu.

Autor: advokat Mirjana Milić Drvenica

Istraživanje obavljeno na tviteru

Urednik portala Advokatske komore Srbije, advokat Aleksandar N. Đorđević je na svom tviter nalogu sproveo anketu sa pitanjem da li građani kod advokata dolaze po pravnu pomoć ili od njega žele uslugu. Uzorak od 458 građana koji su glasali, pokazuje da je 78% građana smatralo da advokat pruža pravnu pomoć, dok je 22% građana smatralo da advokat treba da pruži uslugu. 

Link ka tvitu: https://twitter.com/CounsellorAca/status/703962640591278081

Članak je objavljen prvi put 2.3.2016. godine na Blogu Advokatske komore Srbije blog.aks.org.rs 

← Prethodni blog   /   Naredni blog →